Појам врлине има широко схватање. Још од Античке Грчке се употребљава реч ,,врлина”. Неки од мислиоца који су употребили споменуту реч су и филозофи ,,Сократске школе”, као и сам Сократ. Диоген из Синопе истиче да је врлина срећа ,,Врлина је једна, она је сама по себи срећа”, док Сократ говори да је врлина знање ,,Врлина је знање”. Аристотел, као једна од најутицајнијих личности света филозофије, говори како имамо погрешан став према врлини, да смо научени да схватамо врлину као антоним мане.

Шта заправо значи врлина према Аристотелу? Врилина за њега има значење које варира између две крајности и налази се између мањка и вишка. Из ових чињеница долазимо до схватања да се налази у златној средини између две крајности. Као идеалан пример за овакво схватање можемо посматрати храброст која се налази на скали између потпуне смелости и плашљивости. У придеве које означавају врлину сврстава и мудрост, разборитост, праведност, преданост, чесност, великодушност, истинитост, уљудност, пријатељство, самосавладавање, племенитост душе, благост, дарежљивост.

Горе наведена тврдња нашег погрешног схватања врлине се надовезује на Аристотелово схватање врлине. Ако боље разгледамо врлину и ману, схватићемо да је овакво разумевање, уистину, погрешно. Дакле, супротност једној мани је друга мана, а не врлина.

Врлина има веома широко значење. Можемо рећи за њу да је особина и диспозиција која представља основу за вредновање. Израз ,,врлина” не упућује само на карактерне особине људи, тј. на моралне вредности. Врлина није иста за сваког појединца, као и што сваки појединац може да је изгуби или стекне. Важно је да своје врлине правилно учимо и развијамо према добром светлу. Врлину карактеришемо као најлепшу људску карактеристику од које зависе наша интересовања и поглед на свет. Зато можемо да кажемо: ,,Врлина је она способност која нам помаже да се добро снађемо у животу, радећи мало, а добијајући много. ” или ,,Врлина је знати добро слагати, преварити, и не бити ухваћен. ”. На тај начин једино исказујемо свој поглед на свет и своје жеље, а не – рекли би Платон и Аристотел – оно што сам појам врлине заиста и садржи.

У садашње време појам врлине се није променио. Свако циља за бољим и срећнијим животом који оправдава моралношћу, добротом. Када је човек добар? – Када поступа онако како обзиран шовек поступа. А како он поступа? – Тако што тражи исправни разум. А шта би био исправни разум? – Он је делотворан увек када су наши поступци ,,лепи, усклађени”, а ,,лепи, усклађени” су када се држе истине између превише и премало.

Сара Планчак IV1