Sokrat je tvrdio da je vrlina znanje. On identifikuje ta dva pojma kao identična. Vrlina je znanje, a znanje vrlina. Postoje dve tvrdnje koje pomažu u dokazivanju Sokratove tvrdnje da je znanje vrlina. To su oni koji se dovode u vezu na razumevanje šta je dobro i kako to ljudima daje prednost, i šta je zlo i kako ljudima nanosi štetu.

          Podrazumevana percepcija ljudi je da uvek idu za onim za šta veruju da će im doneti prednost i da neće naneti nikakvu štetu. Stoga nije samo znanje, već ono što je znanje o dobru. Znanje je stoga neophodno da bi neko mogao da živi svoj život u vrlini. Ljudi imaju slobodu da rade šta god žele. Prisutan je do te mere da osoba preuzima kontrolu nad svojim životom, donosi svoje odluke i živi svoj život na bilo koji način koji želi. Prisustvo slobode daje čoveku i slobodu izbora koji zasniva na svojim mislima. Kada imamo znanje o stvarima i svest o stvarima oko sebe, možemo odabrati ono što mislimo da je ispravno ili korisno za nas. Znanje nam daje slobodu da biramo šta je ispravno, a šta loše. I ovim znanjem i vršenjem svojih sloboda, biramo one koje su dobre i korisne, dajući nam živote koji se vode u vrlini. U raspravi je dato ispitivanje stvari koje koriste ljudima; a to su zdravlje, snaga, lepota i bogatstvo. To su stvari koje ljudi smatraju korisnima, ali ipak nisu apsolutne, jer takođe mogu štetiti čoveku. Na njih se gleda kao na dobro ako vodi ka sreći, a kao na loše ako dovodi do štete. To su različite vrste ljudskih iskustava, jer su živote većine ljudi uhvaćeni u stvarima koje imaju mali ili nikakav značaj za one koji su od izuzetne važnosti. Ova iskustva se različito posmatraju od ljudi do ljudi. Na isti način na koji se na ova iskustva gleda kao na loše ili na dobro. Recimo, na primer, kuvanje kafe. Tamo osećamo uživanje, ali takvo nije trajno i može trajati samo nekoliko sekundi ili minuta. Koliko god takav ukus ili iskustvo bilo prijatno, on ni na koji način nije značajan deo života svake osobe. Nešto što vredi samo nekoliko minuta, nije zaista vredno i ne zaslužuje ozbiljnu brigu. Postoje odlike duše, a to su umerenost, pravda, hrabrost, inteligencija, pamćenje, bogatstvo i sve takve stvari. Ljudi misle i ponašaju se prema stvarima za koje smatraju da su dobre za njih. Religija kao određeni deo čovekovog života može biti veoma uticajna u pružanju ljudima onoga što je ispravno i pogrešno, kao i slike o tome kako oni vide sebe i druge. Činjenica da je čovek čestit dolazi od činjenice da se nešto zna kao dobro ili loše. Znanje nekoga u odabiru ispravnog ili pogrešnog, lošeg ili dobrog, nužno proizilazi i iz činjenice da neko živi kreposnim živitom. Mogli bi se navesti mnogi primeri života u čestitom stanju. Svi ovi vrli slučajevi usidreni su na lepoti ili vide nešto dobro u onome što rade. Slikar koji slika nešto lepo, živi u večnosti te lepote na svojoj slici. Naučnik koji svoj život posvećuje pronalaženju smisla u stvarima, živi u večnosti tog značenja. Majka koja se daje da se s ljubavlju brine o svojoj porodici, primer je kada se to smatra dobrim, a samim tim i izbor za to potiče iz tog znanja. Divimo se herojima, na primer, i svima onima koji su svoj život živeli u visokim idealima. Osećamo smisao života ovih ljudi. To pokazuje da želeti lepe stvari znači želeti dobre stvari. Tačno je da postoje i neki ljudi koji žele loše stvari. Razlog je možda zato što veruju da su takve stvari dobre, ili razlog može biti zato što oni žele da takve stvari budu dobre čak i ako su svesni da nisu. Ali oni koji žele dobre stvari nisu živeli samo zbog zadovoljavanja i zadovoljstava koja su samo usputna, već su se izgubili u vrednostima, živeći u vrlini kroz znanje, koje će se uvek pamtiti zauvek. Društvo čoveku pruža jezik i načine izražavanja i upravo je u smislu tog jezika čovek u stanju da komunicira i da potvrdi svoje vrednosti, želje i ideale. Kroz ovo možemo da vidimo da li čovek živi život u vrlini ili ne. Ne možemo se udubiti u njegovo nesvesno i ono što on misli, ali ono što vidimo deluje u stvarnost. Ako vidimo da je neko vrlinski, takav dakle dolazi iz znanja šta je dobro, a šta loše. Ali argument nije u meri u kojoj je celo znanje potrebno da bi čovek imao vrlinu. U ovom slučaju se govori o praktičnom znanju. Kako je rekao Sokrat, znati dobro je znati kako živeti dobro i kako ostvariti tu dušu o kojoj se pravilno brine. Znanje je neophodno, ali ne i ono što je sve važno.

Dakle, kako je Sokrat ispravno tvrdio, znanje je vrlina, a vrlina je znanje. Oni koegzistiraju i zavise jedni od drugih. Jedan nije ono što jeste, ako ne i drugi. Znanje dolazi iz činjenice da smo vrli. Vrlina proizlazi iz činjenice da se zna šta je dobro i zlo.

Mina Jocović, IV2