Сократ је тврдио да је врлина знање. Он идентификује та два појма као идентична. Врлина је знање, а знање врлина. Постоје две тврдње које помажу у доказивању Сократове тврдње да је знање врлина. То су они који се доводе у везу на разумевање шта је добро и како то људима даје предност, и шта је зло и како људима наноси штету.
Подразумевана перцепција људи је да увек иду за оним за шта верују да ће им донети предност и да неће нанети никакву штету. Стога није само знање, већ оно што је знање о добру. Знање је стога неопходно да би неко могао да живи свој живот у врлини. Људи имају слободу да раде шта год желе. Присутан је до те мере да особа преузима контролу над својим животом, доноси своје одлуке и живи свој живот на било који начин који жели. Присуство слободе даје човеку и слободу избора који заснива на својим мислима. Када имамо знање о стварима и свест о стварима око себе, можемо одабрати оно што мислимо да је исправно или корисно за нас. Знање нам даје слободу да бирамо шта је исправно, а шта лоше. И овим знањем и вршењем својих слобода, бирамо оне које су добре и корисне, дајући нам животе који се воде у врлини. У расправи је дато испитивање ствари које користе људима; а то су здравље, снага, лепота и богатство. То су ствари које људи сматрају кориснима, али ипак нису апсолутне, јер такође могу штетити човеку. На њих се гледа као на добро ако води ка срећи, а као на лоше ако доводи до штете. То су различите врсте људских искустава, јер су животе већине људи ухваћени у стварима које имају мали или никакав значај за оне који су од изузетне важности. Ова искуства се различито посматрају од људи до људи. На исти начин на који се на ова искуства гледа као на лоше или на добро. Рецимо, на пример, кување кафе. Тамо осећамо уживање, али такво није трајно и може трајати само неколико секунди или минута. Колико год такав укус или искуство било пријатно, он ни на који начин није значајан део живота сваке особе. Нешто што вреди само неколико минута, није заиста вредно и не заслужује озбиљну бригу. Постоје одлике душе, а то су умереност, правда, храброст, интелигенција, памћење, богатство и све такве ствари. Људи мисле и понашају се према стварима за које сматрају да су добре за њих. Религија као одређени део човековог живота може бити веома утицајна у пружању људима онога што је исправно и погрешно, као и слике о томе како они виде себе и друге. Чињеница да је човек честит долази од чињенице да се нешто зна као добро или лоше. Знање некога у одабиру исправног или погрешног, лошег или доброг, нужно произилази и из чињенице да неко живи крепосним живитом. Могли би се навести многи примери живота у честитом стању. Сви ови врли случајеви усидрени су на лепоти или виде нешто добро у ономе што раде. Сликар који слика нешто лепо, живи у вечности те лепоте на својој слици. Научник који свој живот посвећује проналажењу смисла у стварима, живи у вечности тог значења. Мајка која се даје да се с љубављу брине о својој породици, пример је када се то сматра добрим, а самим тим и избор за то потиче из тог знања. Дивимо се херојима, на пример, и свима онима који су свој живот живели у високим идеалима. Осећамо смисао живота ових људи. То показује да желети лепе ствари значи желети добре ствари. Тачно је да постоје и неки људи који желе лоше ствари. Разлог је можда зато што верују да су такве ствари добре, или разлог може бити зато што они желе да такве ствари буду добре чак и ако су свесни да нису. Али они који желе добре ствари нису живели само због задовољавања и задовољстава која су само успутна, већ су се изгубили у вредностима, живећи у врлини кроз знање, које ће се увек памтити заувек. Друштво човеку пружа језик и начине изражавања и управо је у смислу тог језика човек у стању да комуницира и да потврди своје вредности, жеље и идеале. Кроз ово можемо да видимо да ли човек живи живот у врлини или не. Не можемо се удубити у његово несвесно и оно што он мисли, али оно што видимо делује у стварност. Ако видимо да је неко врлински, такав дакле долази из знања шта је добро, а шта лоше. Али аргумент није у мери у којој је цело знање потребно да би човек имао врлину. У овом случају се говори о практичном знању. Како је рекао Сократ, знати добро је знати како живети добро и како остварити ту душу о којој се правилно брине. Знање је неопходно, али не и оно што је све важно.
Дакле, како је Сократ исправно тврдио, знање је врлина, а врлина је знање. Они коегзистирају и зависе једни од других. Један није оно што јесте, ако не и други. Знање долази из чињенице да смо врли. Врлина произлази из чињенице да се зна шта је добро и зло.
Мина Јоцовић, IV2