Pojam vrline ima široko shvatanje. Još od Antičke Grčke se upotrebljava reč ,,vrlina”. Neki od mislioca koji su upotrebili spomenutu reč su i filozofi ,,Sokratske škole”, kao i sam Sokrat. Diogen iz Sinope ističe da je vrlina sreća ,,Vrlina je jedna, ona je sama po sebi sreća”, dok Sokrat govori da je vrlina znanje ,,Vrlina je znanje”. Aristotel, kao jedna od najuticajnijih ličnosti sveta filozofije, govori kako imamo pogrešan stav prema vrlini, da smo naučeni da shvatamo vrlinu kao antonim mane.

Šta zapravo znači vrlina prema Aristotelu? Vrilina za njega ima značenje koje varira između dve krajnosti i nalazi se između manjka i viška. Iz ovih činjenica dolazimo do shvatanja da se nalazi u zlatnoj sredini između dve krajnosti. Kao idealan primer za ovakvo shvatanje možemo posmatrati hrabrost koja se nalazi na skali između potpune smelosti i plašljivosti. U prideve koje označavaju vrlinu svrstava i mudrost, razboritost, pravednost, predanost, česnost, velikodušnost, istinitost, uljudnost, prijateljstvo, samosavladavanje, plemenitost duše, blagost, darežljivost.

Gore navedena tvrdnja našeg pogrešnog shvatanja vrline se nadovezuje na Aristotelovo shvatanje vrline. Ako bolje razgledamo vrlinu i manu, shvatićemo da je ovakvo razumevanje, uistinu, pogrešno. Dakle, suprotnost jednoj mani je druga mana, a ne vrlina.

Vrlina ima veoma široko značenje. Možemo reći za nju da je osobina i dispozicija koja predstavlja osnovu za vrednovanje. Izraz ,,vrlina” ne upućuje samo na karakterne osobine ljudi, tj. na moralne vrednosti. Vrlina nije ista za svakog pojedinca, kao i što svaki pojedinac može da je izgubi ili stekne. Važno je da svoje vrline pravilno učimo i razvijamo prema dobrom svetlu. Vrlinu karakterišemo kao najlepšu ljudsku karakteristiku od koje zavise naša interesovanja i pogled na svet. Zato možemo da kažemo: ,,Vrlina je ona sposobnost koja nam pomaže da se dobro snađemo u životu, radeći malo, a dobijajući mnogo. ” ili ,,Vrlina je znati dobro slagati, prevariti, i ne biti uhvaćen. ”. Na taj način jedino iskazujemo svoj pogled na svet i svoje želje, a ne – rekli bi Platon i Aristotel – ono što sam pojam vrline zaista i sadrži.

U sadašnje vreme pojam vrline se nije promenio. Svako cilja za boljim i srećnijim životom koji opravdava moralnošću, dobrotom. Kada je čovek dobar? – Kada postupa onako kako obziran šovek postupa. A kako on postupa? – Tako što traži ispravni razum. A šta bi bio ispravni razum? – On je delotvoran uvek kada su naši postupci ,,lepi, usklađeni”, a ,,lepi, usklađeni” su kada se drže istine između previše i premalo.

Sara Plančak IV1